Glava 2

Oferus, Slika : http://storykillinger.deviantart.com/

            Mukla tišina se širila po svetom prostoru crkve i zaobilazila stubove,lagano se odbijala od hladne mermerne zidove, dokle se opet nije vratila medju ljude, ista kao i ona tishina koja je potekla od tih zabezeknutih lica. Hladna, neumoljiva tišina koja pospešuje još veći strah nego onaj koji se već osećao u vazduhu. Strah je polako uzimao svoj danak  momcima koje josh ne mozemo smatrati muškarcima. Momci koji su još mladi i zeleni iz ušiju, ali kako običaji nalažu posle ovog obreda, postaju ono za šta su tolike godine prolili krv, znoj, dali toliki trud, i neispavali tolike noći vežbajući i potkrepljujući jedni druge da naprave novi korak ka sudbini koja ih čeka.

            U ovom trenutku, nikome nije bilo do te sudbine. Sudbine za koju im niko sa namerom nije rekao. Sudbine gde svako od njih mora da baci novčić u vaduh ne bi li se kockao sa njom. Kocka gde je ulog bio suviše visok, a sama vrednost uloga je varilala u zavisnosti od individue, koliko je ko vrednovao svoj zivot i prema čemu ga je merio. Lucijusu nije bio toliko vredan, posebno sada kada nije imao šta da izgubi nego samo da dobije. Mada ni njemu nije bilo svejedno iako je bio samouveren i siguran u izbor koji je već odavno izabrao, jer sami strah zna da obuzme čoveku um, čineći ga nepromišljenim kao malo dete.

            Pre nego što je Lucijus stigao da izroni iz dubokih misli i straha koji mu je zaslepio oči, čuo se bojni poklik koji su naučili nedavno od strane Helmota, koristšćen se Ratu Ruze pre dvadeset godina. Primetio je da dvojica momaka koji su do malo pre stajali kraj njega trče ka Helmotu sa isukanima svečanim mačevima. Dok se je jedan momak isto kao i Lucijus probudio ovim poklikom iz svog sna straha, on sa kašnjenjem pojuri za prijateljima, dokle je Lucijus stojao zabezeknut glupim podvigom svojih vršnjaka. Znao je da niko od njih nema približne šanse protiv njihovog zapovednika Helmota i da ga sva trojica odjednom napadnu. Stari vuk je prolazio kroz mnogo teze situacije i borbe sa mnogo iskusnijim protivnicma nego sa ovim mladićima koji još nisu oštrili svoje mačeve.

            Prvi momak koji se nalazio na začelju je pokušao da ga u trku proburazi vrhom mača, ali ga Helmot vešto izbeze precizno postavljajući svoje stopalo ispred njegove noge. Momak povučen tezinom mačam koji je promašio svoju metu,saplete se i poleti napred naglavačke. Glasan prasak je proleteo kada je metalni oklop udario od crni uglančani memerni pod. Ostala dvojica su prekinuli svoj juriš kada su primetili da je Helmot zapravo krenuo u juriš na njih. Prvi momak koji je bio blizi svom zapovedniku ostade u mestu ukopan od straha dokle je njegov sadrug svesan situacija stade u odbrambeni stav. Svestan okolnosti i sadašnjih neprijatelja Helmot odluči da napadne svog bivšeg učenika koji je izgledao spremno za borbu. Munevitom brzinom se našao ispred njega i krenuo da ga zavara sa napdom na njegov desni stranu. Neiskusni momak upade u zamku i povuče mač na desno u svoju odbranu. Kao i očekivano zapovednik je znao mane svojih učenika. Hitro je se povukao u stranu i zabode bodež u rupu odela tačno ispod rebara. Zaokrenuo je bodez pod pravim uglom kako bi napravio smrtonosniju ranu. Momak ispusti krik i pade na kolena, primetiviši da mu Helmot drzi ispravljenu ruku sa mačem koji maločas drzao za svoju odbranu, ne shvatajući kada je Helmot to zapravo uradio. Zapovednik mu je izvadio bodez iz tela, dajući mu još jedan nalet bola koji mu prostruja kroz celo telo. Brzim potezom zapovednik mu zabode bodez ispod grkljana okrećući se momku koji ga je prvi napao u jurišu. Za to vreme je zanemeli i ukipljeni momak pored njega gledao prizor smrti svojih prijatelja. Osetio je topao mlaz mokraće koji mu je curio niz nogavicu, dokle mu je mač padao na pod odajući još jedan zveket koji preseče tišinu u crkvi.

            Svestan poraza momak na podu koji je još bio priseban za borbu, iako je bio malo ošamuće, odluči da se preda bacajući mač pred sobom dizući dva prsta u vis kao znak poraza i molbe za milost koji je star kao i prvi iskovani mač u istoriji rata. Helmot se okrenu Apostolu i reče: „Mislim da je dovoljno smrti danas bilo zasejano moji rukama.“

„Ako ti tako kazeš bozije dete Helmote“ ,kaza tiho Apostol.

Helmot se nasmeja svojim učenicima: „Nazad u četu i stanite u red, dokle se ne predomislim.“

Mladiči ga poslušaše i stadoše u red, dokle je Helmot podigao Julijana i Marka svakog na po jedno ramene krećući se ka izlazu. U tom trenutku Apostol podize glas i zapita: „Bozije dete Helmote, zar ćeš ostaviti svoje đake na moju milost?“

„Ništa ti ne brini uzvšeni Apostole, naučili su oni svoju lekciju, a ako neki nisu, neće daleko stići,vraćam se odmah.“

Apostol klimnu glavom kao odobrenje i nastavi sa obredom prozivajući imena.

            Sam strah nije igrao veliku ulogu naspram sazaljenja i očaja koji su neki momci osećali. Znali su da ako se suprostave svom zapovedniku moze samo da ih čeka smrt, mada im ovaj obred koji je nudio barem neku šansu da će ziveti nije davao neku nadu i utehu. Svi su znali da odkada su stupiliu u crkvu nisu više imali izbora. Kada je dobro razmislio Lucijus primetio je da i nije veliki izbor, poginuo sada od ovoga obreda ili mozda na bojno polju kasnije, ili mozda po narednjenu višeg postavljenog isto mu se hvata,  jer u zivotu jednog vojnika smrt je neizbezna. Tako su ih učili od prvog dana kada su od crkvenog sirotilišta pristupili vojnom obučavanju. Očekivani slatki ukus slave sada beše pomešan sa gorkom primesom mogućeg poraza, vrebajuće smrti.

            Gromoglasni glas Apostola je iznova i iznova odzvanjao crkvom, pozivajući svakog momka sa njihovim punim imenom. Svako ko je bio prozvan bez izbora je nerado prilazio melaru, isčekujuči svoju smrt ili zivot. Kocka je za njih odavno bačena. Većina momaka koja su se vratila u poredak je idalje stojala mirno naspram nekih od svojih sadrugova koji su u različitim vremenskim razmacima padala na hladam pod. Dozvoljeno im je od strane Apostola da poloze svoje sadrugove na ledja, da bi barem počivala u dostojanstvu koje zasluzuju. U međuvremenu se Helmot vratio i stao na uobičajenu desnu stranu Apostola, sa ponosom posmatrajuči svoje učenike koje je obučavao. Mada mu se nije sviđalo koliko mu učenika ostalo da stoje, odnosno koliko učenika je palo.

            „Lucijus Armand, priđi bliže meni i gospodu i čini kako ti kazem.“ Probudi Lucijusa iz jedne noćne more gde mu sadrugovi umiru, znajući da im ne moze pomoći, u drugu noćnu moru gde je njegov zivot zavisio od Gospoda ili mozda od same sreće. Prišao je melaru kao i njegovi sadrugovi, obavljajući sve kao i sto treba da bude, bez pogovora. Ukus crne tečnosi mu nije prijao, ali se izborio sa mučninom terajući sebe da proguta tu prokletu tečnost. Uzdigao se sa polozenim prstom Apostola na svojoj bradi, nadajući se da će nastaviti tako da stoji, dok su ga misli prozimale da li je korisno i sa uzivanjem proziveo zivot, misleći da ga hladni kraj zivota na mermeru očekuje. Da li je mozda odluka da pristupi vojsci bila vredna rizika svog zivota. Da li je njegova zelja za visokim polozajem koji mu je bio san iz jednog prostog razloga mogla da bude previše usiljena za momka koji je ostao bez familije i imovine u ratu. Momka iz strogog crkvenog sirotilišta. Da li je taj san o polozaju koji mu je omogućavao pristup staroj bibliteci, ogromnom skupu znanja u nameri da ispuni svoju zelju, mogao sada da ga dovede do smrti. Smrti momka koji kao i da nije postojao na ovom svetu. Zar je gospod tako bezobziran. Jer ničeg drugog nije imao od imovine, sve sto je posedovao je bilo njegovo ime. Lucijus Armand. Smrt njegova nebi bila od nikoga opazena, osim od njegovih prijtelja i mozda Julijana. Brzo bi sećanje o njemu izbledelo. Sami jastuk ,krevet ,hrana, bedna odora koju je nosio u sirotilištu nije bilo njegovo. Sve je to bilo imanje drzave i Crkve, koja mu je pretila da mu odzme to što nije posedovao, ako ne prihvati poziv za vojsku. Hodao bi kao klošar po ulicama, boreči se za svoj bezvredni zivot, očekujući svakog dana smrt od gladi, hladnoće ili ko zna čega drugog. To je zrtva koju moram podneti. Pomislio je u sebi, svestan da ne postoji korak unazad.

            Duboko zamišljen vratio se poredak, nadajući se da će idalje stojati na svojim nogama. Pri tom povratku je primetio da je već polovina njegovih drugova palo u Bozije naručije. Pozeleo im je mirnu zemlju i sreću budečem večnom zivotu. Trudio se da zapamti sva njihova imena, jer te tri godine su zajedno prosli kroz pakao Helmotove obuke. Za tri godine postali su braća po veri i po oruziju. Tada je postao svestan da nije samo posedovao ime, već i neprocenljivu vezu sa svojom braćom. Oni su mu bili sve. Prijatelji u tuzi i nesreči, braća u sloznosti i zivotu, roditelji u znanju i pomoći i psi u vernosti i srčanosti. Julijan, Marko, Odos, Mekaj, Nominus, Rikan i mnogi drugi. Spominjao je njihova imena, kao tihu molitvu nadajući se da će je nebesa čuti. Jedna topla suza mu se niz obraz počela spuštati.

            Tugu prekide glasan prasak ispred Lucijusa. Zvuk ga je udario kao talas vode koji je poticao od melara. Lucijus je pokušao da primetio odakle je tačno došao, od čega je nastao. Nije mogao da primeti ništa posebno na melaru samo Kvintusa kako kleči ispred Apostola. Tada mu se oči razrogačiše primetivši poluiskani mač iz kanja Kvintusa. Sa čuđenjem je primetio da se Kvintus uopste ne pomera, kao ukopan stoji sa rukom na dršci mača, crvenog lica od napora. Napora da se pomeri, sto mu nije dozvoljavala neka sila. Mora to da je neka moća Apostola. Pomsilio je u sebi Lucijus setivši se da je čuo neke priče da Apostoli poseduju neke svima nepoznate moći podarene od boga, ljudskim umom neshvatljive. Kao i glasine da su sami Apostoli besmrtni, i da za svaki čovečiji zivot koji prozive dodaju sebi pored svog zvanja po jedan broj, da bi to označavalo titulu njihove moći i uzvišenosti. Lucijus je sve te glasine odbacivao kao lazi sve do sada. U besmrtnost nije verovao, ali proklet bio ako laze da nije primetio moć sa kojom drzi Apostol Kvintusa.

            „Zar misliš da sam toliko naivan da napadnem na takav trik, iskvarena jabuko. Nisi jedini koji je pokušao to. Sa takvima kao ti se treba ophoditi sa gađenjem jer nemaš imalo časti napadajući bozijeg izaslanika. Ko si ti da se suprostavjaš bozijoj volji! “ ,Apostolov glas je odzvanjao kroz celu crkvu. Kratkim potezom je zamahnuo rukom u prazno ispred Kvintusa, šapućući tiho neke reči koje su zvučile kao molitva.

            Koliko je Lucijus primetio Apostol je pustio Kvintusa iz njegovog stiska tako da se on uzdigao u uspravni polozaj. Smrktnutog lica je izvadio u potpunosti mač iz kanja, dokle mu je Apostol smirenim izrazom lica uzvraćao pogled. Na licu Kvintusa pored besa i mrznje se pojavio izraz zbunjenosti. Zasto Apostol stoji tako mirno pred mogućom smrću od njegovog mača koji mu je uperen u stomak. Tada kao otkrivljenje istine pojaviše pomoću krvavih suza koje su počele sve više da mu izlaze na oči, otklanjajući izraz zbunjenosti sa izrazom užasa. Shvatio je da nekontrolisano krvari iz svih mogučih otvora tela, ushiju, nozdrva, usta, očiju. Kleknuo je na kolena od slabosti koje osetio u telu. Slabost mu nije dozvoljavala da stoji niti da drži više mač. Ispusti je mač oslonivši se rukama od pod, tako da se pomoću svih četiri udova trudio da se ne primakne hladnom mermernom podu. Znao je ako posustane od slabosti da se neće nikada više dići, ali ga slabost sve više i više gurala u naručije zemlje. Kao slatka pesma sirena koja je vukla mornare u propast na oštre stene, tako ga je zemlja zvala tišinom i odmorom od ovog ludila. Obliven krvlju i znojem je odbijao smrt koja ga sve više vukla u dubine ništavila, klečeći oborenom glavom u lokvi svoje krvi pred melarom pomućenim vidom ali ne i pomućenim razumom. Sa zdanjim naporom i poslednjim uzdahom brzo je isukao mali bodez iz pojasa, i hitro ispruzivshi ruku u Apostolov trbuh on pade na mermer.

            Apostol kriknu kada mu bodež probi kožu duboko se zarivajući u meso. Helmot je primetio na vreme šta se dešava, ali nesrećom slučaja nalazio se na razadljini koja mu nije omogućila da interveniše. Kvintus pade u večiti san sa omsheom na licu, grleći zemlju i svoju krv, dokle se tišina širila i skupljala oko zabezetnutih lica pristunih.

            „Apostole oprosti mi greh jer ja sam..“ reče Helmot kada ga Apostol prekinu zamahom ruke da ućuti, dokle se drugom rukom drzao za trbuh.

            Rana je bila ozbiljna, i krv je šikljala preko ruke,ali je Apostol uspeo da uspostavi ozbiljni i miran izraz lica, stojao je cvrsto, ne pomerajući se, šaputajući sebi u bradu. Svaki šapat je samnjivao talas krvi koji se spajao sa krvlju Kvintusa. A crvenilo sa lica Apostola je splasnulo neprimetno. Skolinio je ruku sa rane, i otresao je jednim kratkim potezom.

            Smirenim i normalnim glasom on progovori, kao da se ništa nije desilo: „ Bozije dete Helmote, ovo mi se nije desilo...“ -pa se zagleda u daljinu “ već veoma dugo, mogu ti reći. Razočaran jesam, jer si mi ti jamčio za njih, ali šta je, tu je. Moja je greška. Nisam bio oprezan, i zato sam kriv. Tvoje ruke su neukaljane.“

            Helmot je te reči prihvatio pognutom glavom, osećajući sramotu. Rukama iza leđa je stojao nepomično, svestan svojeg nemara. 

            Nemog pogleda Lucijus je ispratio crvenilo na licu Helmota, zbog izgubljene časti. I odjednom je primetio kao kroz san, da mu se mermer priblizava. Pod kao da je krenuo ka njemu, ne razumeviši šta se dešava on udari od njega. Glava ga zabolela od udarca, a tada samo odjendom.....

            Vectiti san...