Glava 2

Oferus, Slika : http://storykillinger.deviantart.com/

            Mukla tišina se širila po svetom prostoru crkve i zaobilazila stubove,lagano se odbijala od hladne mermerne zidove, dokle se opet nije vratila medju ljude, ista kao i ona tishina koja je potekla od tih zabezeknutih lica. Hladna, neumoljiva tišina koja pospešuje još veći strah nego onaj koji se već osećao u vazduhu. Strah je polako uzimao svoj danak  momcima koje josh ne mozemo smatrati muškarcima. Momci koji su još mladi i zeleni iz ušiju, ali kako običaji nalažu posle ovog obreda, postaju ono za šta su tolike godine prolili krv, znoj, dali toliki trud, i neispavali tolike noći vežbajući i potkrepljujući jedni druge da naprave novi korak ka sudbini koja ih čeka.

            U ovom trenutku, nikome nije bilo do te sudbine. Sudbine za koju im niko sa namerom nije rekao. Sudbine gde svako od njih mora da baci novčić u vaduh ne bi li se kockao sa njom. Kocka gde je ulog bio suviše visok, a sama vrednost uloga je varilala u zavisnosti od individue, koliko je ko vrednovao svoj zivot i prema čemu ga je merio. Lucijusu nije bio toliko vredan, posebno sada kada nije imao šta da izgubi nego samo da dobije. Mada ni njemu nije bilo svejedno iako je bio samouveren i siguran u izbor koji je već odavno izabrao, jer sami strah zna da obuzme čoveku um, čineći ga nepromišljenim kao malo dete.

            Pre nego što je Lucijus stigao da izroni iz dubokih misli i straha koji mu je zaslepio oči, čuo se bojni poklik koji su naučili nedavno od strane Helmota, koristšćen se Ratu Ruze pre dvadeset godina. Primetio je da dvojica momaka koji su do malo pre stajali kraj njega trče ka Helmotu sa isukanima svečanim mačevima. Dok se je jedan momak isto kao i Lucijus probudio ovim poklikom iz svog sna straha, on sa kašnjenjem pojuri za prijateljima, dokle je Lucijus stojao zabezeknut glupim podvigom svojih vršnjaka. Znao je da niko od njih nema približne šanse protiv njihovog zapovednika Helmota i da ga sva trojica odjednom napadnu. Stari vuk je prolazio kroz mnogo teze situacije i borbe sa mnogo iskusnijim protivnicma nego sa ovim mladićima koji još nisu oštrili svoje mačeve.

            Prvi momak koji se nalazio na začelju je pokušao da ga u trku proburazi vrhom mača, ali ga Helmot vešto izbeze precizno postavljajući svoje stopalo ispred njegove noge. Momak povučen tezinom mačam koji je promašio svoju metu,saplete se i poleti napred naglavačke. Glasan prasak je proleteo kada je metalni oklop udario od crni uglančani memerni pod. Ostala dvojica su prekinuli svoj juriš kada su primetili da je Helmot zapravo krenuo u juriš na njih. Prvi momak koji je bio blizi svom zapovedniku ostade u mestu ukopan od straha dokle je njegov sadrug svesan situacija stade u odbrambeni stav. Svestan okolnosti i sadašnjih neprijatelja Helmot odluči da napadne svog bivšeg učenika koji je izgledao spremno za borbu. Munevitom brzinom se našao ispred njega i krenuo da ga zavara sa napdom na njegov desni stranu. Neiskusni momak upade u zamku i povuče mač na desno u svoju odbranu. Kao i očekivano zapovednik je znao mane svojih učenika. Hitro je se povukao u stranu i zabode bodež u rupu odela tačno ispod rebara. Zaokrenuo je bodez pod pravim uglom kako bi napravio smrtonosniju ranu. Momak ispusti krik i pade na kolena, primetiviši da mu Helmot drzi ispravljenu ruku sa mačem koji maločas drzao za svoju odbranu, ne shvatajući kada je Helmot to zapravo uradio. Zapovednik mu je izvadio bodez iz tela, dajući mu još jedan nalet bola koji mu prostruja kroz celo telo. Brzim potezom zapovednik mu zabode bodez ispod grkljana okrećući se momku koji ga je prvi napao u jurišu. Za to vreme je zanemeli i ukipljeni momak pored njega gledao prizor smrti svojih prijatelja. Osetio je topao mlaz mokraće koji mu je curio niz nogavicu, dokle mu je mač padao na pod odajući još jedan zveket koji preseče tišinu u crkvi.

            Svestan poraza momak na podu koji je još bio priseban za borbu, iako je bio malo ošamuće, odluči da se preda bacajući mač pred sobom dizući dva prsta u vis kao znak poraza i molbe za milost koji je star kao i prvi iskovani mač u istoriji rata. Helmot se okrenu Apostolu i reče: „Mislim da je dovoljno smrti danas bilo zasejano moji rukama.“

„Ako ti tako kazeš bozije dete Helmote“ ,kaza tiho Apostol.

Helmot se nasmeja svojim učenicima: „Nazad u četu i stanite u red, dokle se ne predomislim.“

Mladiči ga poslušaše i stadoše u red, dokle je Helmot podigao Julijana i Marka svakog na po jedno ramene krećući se ka izlazu. U tom trenutku Apostol podize glas i zapita: „Bozije dete Helmote, zar ćeš ostaviti svoje đake na moju milost?“

„Ništa ti ne brini uzvšeni Apostole, naučili su oni svoju lekciju, a ako neki nisu, neće daleko stići,vraćam se odmah.“

Apostol klimnu glavom kao odobrenje i nastavi sa obredom prozivajući imena.

            Sam strah nije igrao veliku ulogu naspram sazaljenja i očaja koji su neki momci osećali. Znali su da ako se suprostave svom zapovedniku moze samo da ih čeka smrt, mada im ovaj obred koji je nudio barem neku šansu da će ziveti nije davao neku nadu i utehu. Svi su znali da odkada su stupiliu u crkvu nisu više imali izbora. Kada je dobro razmislio Lucijus primetio je da i nije veliki izbor, poginuo sada od ovoga obreda ili mozda na bojno polju kasnije, ili mozda po narednjenu višeg postavljenog isto mu se hvata,  jer u zivotu jednog vojnika smrt je neizbezna. Tako su ih učili od prvog dana kada su od crkvenog sirotilišta pristupili vojnom obučavanju. Očekivani slatki ukus slave sada beše pomešan sa gorkom primesom mogućeg poraza, vrebajuće smrti.

            Gromoglasni glas Apostola je iznova i iznova odzvanjao crkvom, pozivajući svakog momka sa njihovim punim imenom. Svako ko je bio prozvan bez izbora je nerado prilazio melaru, isčekujuči svoju smrt ili zivot. Kocka je za njih odavno bačena. Većina momaka koja su se vratila u poredak je idalje stojala mirno naspram nekih od svojih sadrugova koji su u različitim vremenskim razmacima padala na hladam pod. Dozvoljeno im je od strane Apostola da poloze svoje sadrugove na ledja, da bi barem počivala u dostojanstvu koje zasluzuju. U međuvremenu se Helmot vratio i stao na uobičajenu desnu stranu Apostola, sa ponosom posmatrajuči svoje učenike koje je obučavao. Mada mu se nije sviđalo koliko mu učenika ostalo da stoje, odnosno koliko učenika je palo.

            „Lucijus Armand, priđi bliže meni i gospodu i čini kako ti kazem.“ Probudi Lucijusa iz jedne noćne more gde mu sadrugovi umiru, znajući da im ne moze pomoći, u drugu noćnu moru gde je njegov zivot zavisio od Gospoda ili mozda od same sreće. Prišao je melaru kao i njegovi sadrugovi, obavljajući sve kao i sto treba da bude, bez pogovora. Ukus crne tečnosi mu nije prijao, ali se izborio sa mučninom terajući sebe da proguta tu prokletu tečnost. Uzdigao se sa polozenim prstom Apostola na svojoj bradi, nadajući se da će nastaviti tako da stoji, dok su ga misli prozimale da li je korisno i sa uzivanjem proziveo zivot, misleći da ga hladni kraj zivota na mermeru očekuje. Da li je mozda odluka da pristupi vojsci bila vredna rizika svog zivota. Da li je njegova zelja za visokim polozajem koji mu je bio san iz jednog prostog razloga mogla da bude previše usiljena za momka koji je ostao bez familije i imovine u ratu. Momka iz strogog crkvenog sirotilišta. Da li je taj san o polozaju koji mu je omogućavao pristup staroj bibliteci, ogromnom skupu znanja u nameri da ispuni svoju zelju, mogao sada da ga dovede do smrti. Smrti momka koji kao i da nije postojao na ovom svetu. Zar je gospod tako bezobziran. Jer ničeg drugog nije imao od imovine, sve sto je posedovao je bilo njegovo ime. Lucijus Armand. Smrt njegova nebi bila od nikoga opazena, osim od njegovih prijtelja i mozda Julijana. Brzo bi sećanje o njemu izbledelo. Sami jastuk ,krevet ,hrana, bedna odora koju je nosio u sirotilištu nije bilo njegovo. Sve je to bilo imanje drzave i Crkve, koja mu je pretila da mu odzme to što nije posedovao, ako ne prihvati poziv za vojsku. Hodao bi kao klošar po ulicama, boreči se za svoj bezvredni zivot, očekujući svakog dana smrt od gladi, hladnoće ili ko zna čega drugog. To je zrtva koju moram podneti. Pomislio je u sebi, svestan da ne postoji korak unazad.

            Duboko zamišljen vratio se poredak, nadajući se da će idalje stojati na svojim nogama. Pri tom povratku je primetio da je već polovina njegovih drugova palo u Bozije naručije. Pozeleo im je mirnu zemlju i sreću budečem večnom zivotu. Trudio se da zapamti sva njihova imena, jer te tri godine su zajedno prosli kroz pakao Helmotove obuke. Za tri godine postali su braća po veri i po oruziju. Tada je postao svestan da nije samo posedovao ime, već i neprocenljivu vezu sa svojom braćom. Oni su mu bili sve. Prijatelji u tuzi i nesreči, braća u sloznosti i zivotu, roditelji u znanju i pomoći i psi u vernosti i srčanosti. Julijan, Marko, Odos, Mekaj, Nominus, Rikan i mnogi drugi. Spominjao je njihova imena, kao tihu molitvu nadajući se da će je nebesa čuti. Jedna topla suza mu se niz obraz počela spuštati.

            Tugu prekide glasan prasak ispred Lucijusa. Zvuk ga je udario kao talas vode koji je poticao od melara. Lucijus je pokušao da primetio odakle je tačno došao, od čega je nastao. Nije mogao da primeti ništa posebno na melaru samo Kvintusa kako kleči ispred Apostola. Tada mu se oči razrogačiše primetivši poluiskani mač iz kanja Kvintusa. Sa čuđenjem je primetio da se Kvintus uopste ne pomera, kao ukopan stoji sa rukom na dršci mača, crvenog lica od napora. Napora da se pomeri, sto mu nije dozvoljavala neka sila. Mora to da je neka moća Apostola. Pomsilio je u sebi Lucijus setivši se da je čuo neke priče da Apostoli poseduju neke svima nepoznate moći podarene od boga, ljudskim umom neshvatljive. Kao i glasine da su sami Apostoli besmrtni, i da za svaki čovečiji zivot koji prozive dodaju sebi pored svog zvanja po jedan broj, da bi to označavalo titulu njihove moći i uzvišenosti. Lucijus je sve te glasine odbacivao kao lazi sve do sada. U besmrtnost nije verovao, ali proklet bio ako laze da nije primetio moć sa kojom drzi Apostol Kvintusa.

            „Zar misliš da sam toliko naivan da napadnem na takav trik, iskvarena jabuko. Nisi jedini koji je pokušao to. Sa takvima kao ti se treba ophoditi sa gađenjem jer nemaš imalo časti napadajući bozijeg izaslanika. Ko si ti da se suprostavjaš bozijoj volji! “ ,Apostolov glas je odzvanjao kroz celu crkvu. Kratkim potezom je zamahnuo rukom u prazno ispred Kvintusa, šapućući tiho neke reči koje su zvučile kao molitva.

            Koliko je Lucijus primetio Apostol je pustio Kvintusa iz njegovog stiska tako da se on uzdigao u uspravni polozaj. Smrktnutog lica je izvadio u potpunosti mač iz kanja, dokle mu je Apostol smirenim izrazom lica uzvraćao pogled. Na licu Kvintusa pored besa i mrznje se pojavio izraz zbunjenosti. Zasto Apostol stoji tako mirno pred mogućom smrću od njegovog mača koji mu je uperen u stomak. Tada kao otkrivljenje istine pojaviše pomoću krvavih suza koje su počele sve više da mu izlaze na oči, otklanjajući izraz zbunjenosti sa izrazom užasa. Shvatio je da nekontrolisano krvari iz svih mogučih otvora tela, ushiju, nozdrva, usta, očiju. Kleknuo je na kolena od slabosti koje osetio u telu. Slabost mu nije dozvoljavala da stoji niti da drži više mač. Ispusti je mač oslonivši se rukama od pod, tako da se pomoću svih četiri udova trudio da se ne primakne hladnom mermernom podu. Znao je ako posustane od slabosti da se neće nikada više dići, ali ga slabost sve više i više gurala u naručije zemlje. Kao slatka pesma sirena koja je vukla mornare u propast na oštre stene, tako ga je zemlja zvala tišinom i odmorom od ovog ludila. Obliven krvlju i znojem je odbijao smrt koja ga sve više vukla u dubine ništavila, klečeći oborenom glavom u lokvi svoje krvi pred melarom pomućenim vidom ali ne i pomućenim razumom. Sa zdanjim naporom i poslednjim uzdahom brzo je isukao mali bodez iz pojasa, i hitro ispruzivshi ruku u Apostolov trbuh on pade na mermer.

            Apostol kriknu kada mu bodež probi kožu duboko se zarivajući u meso. Helmot je primetio na vreme šta se dešava, ali nesrećom slučaja nalazio se na razadljini koja mu nije omogućila da interveniše. Kvintus pade u večiti san sa omsheom na licu, grleći zemlju i svoju krv, dokle se tišina širila i skupljala oko zabezetnutih lica pristunih.

            „Apostole oprosti mi greh jer ja sam..“ reče Helmot kada ga Apostol prekinu zamahom ruke da ućuti, dokle se drugom rukom drzao za trbuh.

            Rana je bila ozbiljna, i krv je šikljala preko ruke,ali je Apostol uspeo da uspostavi ozbiljni i miran izraz lica, stojao je cvrsto, ne pomerajući se, šaputajući sebi u bradu. Svaki šapat je samnjivao talas krvi koji se spajao sa krvlju Kvintusa. A crvenilo sa lica Apostola je splasnulo neprimetno. Skolinio je ruku sa rane, i otresao je jednim kratkim potezom.

            Smirenim i normalnim glasom on progovori, kao da se ništa nije desilo: „ Bozije dete Helmote, ovo mi se nije desilo...“ -pa se zagleda u daljinu “ već veoma dugo, mogu ti reći. Razočaran jesam, jer si mi ti jamčio za njih, ali šta je, tu je. Moja je greška. Nisam bio oprezan, i zato sam kriv. Tvoje ruke su neukaljane.“

            Helmot je te reči prihvatio pognutom glavom, osećajući sramotu. Rukama iza leđa je stojao nepomično, svestan svojeg nemara. 

            Nemog pogleda Lucijus je ispratio crvenilo na licu Helmota, zbog izgubljene časti. I odjednom je primetio kao kroz san, da mu se mermer priblizava. Pod kao da je krenuo ka njemu, ne razumeviši šta se dešava on udari od njega. Glava ga zabolela od udarca, a tada samo odjendom.....

            Vectiti san...

             

            

Glava 1

Koračao je lagano po crvenom svečanom tepihu, oivičenom zlatnim prugama, unutar Stare crkve. Okruzivale su ga mnoštvo sveća, poredjanih pored tepiha, u pravoj liniji. Osećao je miris tamjana koji je vrveo po vazduhu, unutar i van crkve. Uzdigao je nakratko pogled uvis uočavajući veliki stakleni krov sačinjen mnoštva malih trougloastih stakala, koji čine jedan veliki mozaik Oca i Spasitelja Isusa koji je bdeo nad njima. Stara crkva je delo njihovih starih Očeva i predstavlja izvrsno i prelepo arhitektonsko delo. Niko ne zna kada je napravljena, kaže se da je postojala i kada je josh “bog hodao zemljom“, dodushe to su samo mitovi. Okruzivali su ga četiri hladna svikasto bela mermerna stuba spiralnog oblika i precnika zastršujuceg duzine od deset metara. U sredini crkve, ispod budnog oka Isusa, nalazilo se uzvišenje od dva stepenika u odnosu na ostatak crkve, koje se zvalo melar. Tu je upravo stojao Apostol iskupljenja XV ( covek koji udje u svečani krug apostola odrice se svog imena ) koji treba da izvrši svecani obred nad njima.

            Dokle su mu zraci padali na lice cuo je tiho ali saltko horsko pevanje. Glasovi su dolazili od mnoštva mladih dečaka koji su se nalazili tačno preko puta Lucijusa, visoko na balkonu tacno ispod velikog mermernog krsta, a iznad zlatnog oltara. Pesma je jako stara, i uvek se peva na ovakvom obredu, tako propisuje stara knjiga. Značenje ove pesme je da mladi koji upravo pristupaju Legiji krsta, prikaze zvuk carstva koje ih čeka.

            Koračao je lagano, rame uz rame, sa svojim prijateljima iz čete, u zbijenom poretku, posebno istreniranom za ovaj obred, priblizujući se melaru. Svakim korakom bi im se svečana čelična vojna odela, koja su nosili radi ovako obreda, presijavala od spoljašnjeg svetla. Svakim korakom bi im takodje zvecnula odela, ali dovoljno tiho da ne ometa horske glasove i očaravajuću pesmu. Nalazio se u sredini poretka čete, koja je bila širine i dubine od deset mladića koji su bili malo stariji od Lucijusa. Zastali su, kao i pesma, na dva koraka ispred melara. Iz zlatnog oltara je izashao visok čovek zadivljujuće gradje, i duge bele kose koja mu je dostizala do ramena. Nosio je puno ratno odelo, na kome je bio zakačen crveni plašt pomoću dve srebrne značke na kojima je bio utisnut lav. Plašt je pomalo viorijo dokle je ubrzanim ali idelje elegantnim korakom prilazio melaru. Bio je to njihov zapovednik čete Helmot koji bash za ovu priliku bio i sveze obrijan. Taj je čovek bio poznat medju vojnicima a i meštanima u glavnom gradu Carstva Ruže, Kapadokijumu. Nije bio samo poznat po beloj kosi, što se smatralo bozijim darom, iako je imao samo trideset godina, već po svom ogromnom maču koji je bio i za vojnike krsta preglomazan. Kada je šetao gradom i kada bi mu mač bio okačen o ledja,  ili kada bi ga koristio, izgledao bi kao neka ličnost koja ne pripada ovom svetu. Bilo presmešno za bilo koga da proba da podigne taj mač, a kamoli da pokuša da se bori sa njim. A ovaj čovek je bio izvrsan borac sa tim mačem, i mahao je sa njim kao da je od pera, a ne od svetlo sivog kahantnog metala. Na tome su mu zavidili mnogi, i vojnici a i ostali komandiri i zapovednici. Ali ovaj čovek je takodje imao mane, iako je imao veliko srce, i što je bio druzoljubiv, nikada nije bio dobar taktičar, niti je bio dobar retoričar, što su dve velike mane koji jedan vodja ne sme da ima. Zato nikada nije ni uspeo da napreduje dalje od komandira ma koliko on bio izvanredan borac, to je sudbina koja mu je pripisana od strane Gospoda.

            Stao je sa leve strane starog Apostola, uzdigao lagano pogled, i sa dubokim i pomalo sigurnim glasom, započe govor, koji je dugo pripremao:

            “ Gospodo, vojnici, krstaši, prijatelji moji, zajedno smo prošli kroz ove zadnje tri godine obuke, gde ste ne samo postali vojnici, muškarci, već i vernici. Zaista mi je drago sto sam bio pored vas u svakom vašem koraku ka gospodu i ka samom sebi, ali kao i uvek svemu lepome dođe svoj kraj. Danas na ovaj prekrasni dan, vi ne stupate samo u sluzbu Boga i dajete svoju reč i dušu za vernost Presvetlome, niti u sluzbu samoga sebe, već u sluzbu prijatelja koji vas upravo okruzuju, i u sluzbu humanosti i čovečanstva! U sluzbu svakog bića koje je trpelo nepravdu, kojem treba spas, nada, ili makar i samo jedna mala utešna reč. Nećete nikada uzimati platu, najam, ili bilo šta od čoveka kome ste pomogli, jer samo delo koje ste učinili je največa zasluga koju ste mogli ikada dobiti. Ona će vas uzdići u nebesa i večnost. ”

            Zastao je nakratko, uzimajuči malo vazduha i vremena radi pripreme redosleda reči, koje je sa mukotrpnim naporom naučio prošle prohladne noći. Pun samopouzdanja uze dubok dah i nastavi sa svojim govorm:

            “ Prijatelji danas je dan kada pristupate Legiji krsta! Dan koji ćete uvek pamtiti ali i čuvati do kraja svog zivota. Prisustvovaćete i bićete deo velike crkvene tajne koja je stara kao i samo čovečanstvo i morate mi se zakuneti, ne samo zivotom, niti svojom dushom nego celim svojim bićem i Bogom lično da ćete je poneti sa sobom u grob, a da nikada nije napustila vaša usne. Onaj ko mi to ne moze obećati, a i onaj ko misli da nije spreman da stupi u Legiju krsta, ili ima imalo trunke nesigurnosti, neka odmah odstupi i izadje iz ovog bozijeg mesta, da ne bi lagao sebe i nas. Sudeći sam sebi da će goreti u večnim vatrama pakla. ”

            Namerno je napravio podužu pauzu, dopuštajući svakom vojniku u toj crkvi dovoljno vremena da dobro razmisli od svojoj sudbini, sa razlogom. Niko od momaka nije znao šta ih čeka u budućnosti a niti tog istog dana u crkvi.

            Niko nije zucnuo od kako je zastao sa govorom. Niko nije pokazao imalo neverice u sebe i u svoju odluku, svi su stojali idalje u savršenom bojnom poretku gledajući pravo ispred sebe, prihvatajući sudbinu koja ih čeka, jer nisu džabe dali 3 godine svog zivota da bi sada na poslednjem koraku odustali.

            Podigao je visoko ruku, a onda sa sporim kretanjem, dokle je nastavljao svoji govor, spustio je ruku na desnu stranu u visini ramena  pokazivajući na Apostola:

            “Vidim prjatelji da ste čvrsto odlučili koja vas sudbina čeka, i drago mi je da vidim da niko nije odustao. Bićete uvedeni u crkvenu tajnu i u Legiju krsta, ako bog da...jer od ovog trenutka vam nema više povratka. Ovde ja završavam sa svojim govorom i prepuštam vas Apostolu Iskupljenja.”

            Helmot se okrenuo na svoju levu stranu, i sišao sa melara. Stao je na desnu ivicu poretka okrenut licem ka melaru, posmatrajući svoje mlade prijatelje sa trunkom sažaljenja i divljenja istovremeno.

Apostolu je nosio na sebi veliki svečani kaput crne boje, sa kapuljačom koja mu je stvarala senku prikrivajući mu lice. Oko ramena se nalazio tanki apostolov šal, oivičen krvavo crvenim zlatom koji je bio veoma redak u carstvu. U jednoj mu ruci stojao krst malo većeg obima nego njegova šaka, dokle mu se u drugoj ruci nalazilo tanaka grančica lovorovog drveta. Apostol iskupljenja se oglasio sa tihim  glasom  horu saopštavajući im da siđu sa balkona i napuste crkvu. Okrenuo se ka mladim vojnicima drzeći lavorovo drvo iznad prazne posude, čekajući da se vrata balkona zalupe kao znak da su sami u crkvi. Pogledao ih je sa svojim dubokim staračkim crnim očima koje su se presijavale u senci, sa nevericom, a onda je nakratko bacio pogled Helmotu kao da zeli nešto da mu kaze. Svi u crkvi će kasnije znati zasto. Neki mnogo bolje nego ostali, nažalost.

Spustio je lagano drvo u zlatno oivičenu posudu sa urezanim znakovima i rečima koje su predstavljale pismo starih očeva. Posuda je stojala odmah pored josh manje posude koja je više ličila na neku čudnu plitku zvezdasto oblikovanu čašu sa drugačijim simbolima u kojoj se nalazila voda. Podigao je pogled uvis, govoreći tiho sebi u bradu neku njima nepoznatu molitvu, držeći zvezdastu čašu u ruci u kojoj je do malo pre bila lovorova grančica. Spustio je pogled, presipajući ne više vodu iz manje zvezdaste posude u veću svečanu posudu, već neku tečnost toliko tamnu,da ni najgora noć bez mesečine ne moze biti tamnija.

Svi su razogačili oči videši ne samo promenu boje veći količini te tamne i pomalo guste tečnosti koja je izlazila iz čaše. Čaša je već trebala odavno da je prazna od kako je počeo Apostol da presipa tečnost iz nje, ali sama čaša je svima počela sve vishe i vishe ličiti na nepresušni izvor, sve dokle odjenom nije prestao mlaz tečnosti, taman kada je velika posuda bila do vrha puna. Niko nije mogao da veruje svojim očima da prisustvuju ovakvim bozijim darom. Neki su osećali strhopoštovanje prema Apostolu a neki prema Bogu, prepisujući njemu ovo čudo koje su sada videli, a neki su osećali strahopoštovanje i prema jednom I drugom. Ali, bilo je i onih koji su osećali strah i jezu, ledeći im kosti, i grčeći im svaki mišić u telu. Odmah su svi prisutni osetili ogromnu hladnoću i tamninu u crkvi, iako je stakleni krov propuštao ogromnu količinu svetlosti i toplote na ovom idalje sunčanom danu. Ali svako ko je prisustvovao obredu je znao da se svi osećaju kao da je u crkv mrkli mrak sa neobičnom hladnoćom koja po osećaju kao da se kretala izmedju redova i ljudi. Hladnoća koja je dahtala svakome za vratom, šaupući reći tišine i straha. Sada je svako osećao strah. Apostol je isukao kratki bodež iz povelikog desnog rukava njegovog kaputa. Kratkim potezom je posekao sebi dlan, držeći posečenu ruku iznad poveće posude. Krv je lagano klizala niz stisnutu šaku, lagano kapajući u posudu. Svima su oči bile prikovane za ono sto se dešava pred njihovim očima. Niko od njih do sada nije prisustvovao ovakvom crkvenom obredu, iako su svi  vernic od rođenja, i stalno su prisustvovali svima njima poznatim obredima i crkvenim tajnama.

 Hladnu tishinu preseče pomalo grubi  glas Apostola: “ Deco Božija, neka vas svetlost gospodnja uvek pratila, jer odanas ćete ka svetlosti i milosti boga težiti”, napravio je kratku pazu kao da je čekao da se slabi eho koji se odbijao od mermernih zidova stiša kako bi on mogao da nastavi da govori. “Sve što će se danas desiti dešava se božijom voljom, tako da ne oklevajte, i prilazite mi polako jedan po jedan, svaki put kada vas budem prozvao po vashem imenu”.

Dohvatio je lovorovu grančicu i polako je počeo de je vadi iz posude pune one tamne tečnosti koja je spojila sa njegovom krvlju, uz pishtavi zvuk vatre koja se pojavila na grančici kako je svetlost dana padala na nju. Zvuk je bio hladan, i zastrašujući, ne samo zato što je lovorova grančica gorela kao natopljena zapaljivim uljem, na sunčevoj svetlosti, veće zato sto se svima pričinjavalo da zvuk više liči na goreće glasove koje vrište, od muka, iz najdubljih nivoa pakla. Barem je to pomislio Lucijus . Nadao se da se to ne pričinjava samo njemu, ali krajčkom oka je primetio prestravljena lica svojih drugova, i znao je da nije sam. Lagano ga je počela hvatati jeza, i stomak mu se počeo prevrtati. Zaboga šta se ovde dešava, pomisli. Od sada niko nije osećao strahopoštovanje, već utrnuli hladni strah koji je požimao kosti, terajuči svakoga da sam sebe preispita da li je, malo pre kada je imao šansu, trebao da napusti crkvu i da se odrekne crkveno sluzenja u Legiji krsta. Svi su znali čim je Apostol lagano digao ruku uvis, pokazujući rukom na prvog mladića koje se nalazio pred njim, sa hladnim izrazom lica izgovarajući mu ime sa dubokim glasom koji je odzvanjao u celoj crkvi: “Neros Kantos Julijan, priđi bliže meni i gospodu i čini kako ti kazem. ”

            Julijan se kratko trznu, ali ubrzo je klimnuo glavom, sa malo uzdrzanosti, i prepusti se svojoj sudbini i volji božijoj. Napravio je tri kratka koraka kako bi stigao do melara, i spustio se lagano na koleno pognute glave, drzeći se desnom rukom za srebrni krst izrebarenom na središtu oklopa. Zatvorio je oči, i čuo je svoje hladno disanje. Nije mogao o ničemu da razmišlja, u mislima mu je bio čisti hladni strah koji ga je obuzimao, i mrak koji je vrebao u njegovom umu, brišući mu sve ostale misli iz glave.

            Apostol je spustio čašu u veću posudu, mrmljajući tiho neke reči, uzimajući malo te tamne krvavo crvene tečnosti. Sanitasu se učini da je neka molitva, ali nije mogao da razazna reči. Kao da je Apostol drzao molitvu nekim jezikom koji njemu nije bio poznat. Njegovo razmišljane preseče kretanje Apostola i spoznaja da Helmot ne stoji više na densom kraju čete, zapitao se gde je nestao. Istovremeno se Apostol  lagano kretao kao da plovi po vazduhu, spustivši se na prvi stepenik melara. Polozio je nežno tri prsta na glavu Julijana, i rekao : “ Uzdingni se dečače, koji traga za oproštajem, i prinesi ovu čašu sebi uz usne, uzmi malo gospodnje krvi, i očisti se od greha i priveži se večitom zivotu koji te čeka.”

“Prokelet bio Helmote, zar nam nisi obećao da ćeš sa nama biti do kraja obreda!” Pomisli besno Lucijus u sebi. Otrgnuvši misli od besa na njihovog zapovednika koji ih je izdao u poslednjem trenutku, obratio je pažnju na Julijana koji je prihvatio čašu i polako je primicao svojim usnama. Julijanu se tresla ruka, ali je bio odlučan, iako nije imao mnogo izbora.  Prinosio ju je lagano levom rukom, sa isprekidanim uplašenim i tihim uzdisajem, kao da je hteo da uzme malo vazduha pre nego šti bu zaronio u hladnu vodu.

Uzeo je mali gutljaj. Tečnost je imala pretežno neutralan ukus. Malo je bila slana zbog krvi. Opustio je mišiće  i počeo je ponovo da normalno diše, kada primeti da mu se ništa nije desilo odkako je popio malo te proklete tečnosti. Uzdigao se, sa prstom apostola na njegovo bradi. Imao je osećaj da ga je Apostol podigao samim kažiprstom, a ne on sam sebe. Poklonio mu je galvu. “Hodi u svetlosti dete božije, i kaj se. Sada si u Legiji krsta. Od sada si na dohvat ruke od nebeskog carstva i večnog života. Samo nastavi da hodiš svetlošću, i pokaj se,  jer još nosiš Stari roditeljski greh. ” Apostol mu pokaza rukom da se vrati u red čete, što i on uradi.

Bio je ponosan na sebe, iako je na početku osećao žmarce i mučninu u stomaku. Nije ni bio nešto poseban ovaj obred. Pomisli tiho u sebi, kao da se plašio da ga Apostol čuje. Sa izdignutom bradom nastavio je da postmatra svoje drugove kako oni prolaze kroz isto sto i on. Doduše njima je bilo nekako lakše. Niko od njih nije bio prvi kao on, niko od njih nije imao tako veliku šansu da nešto pogreši na obredu, niti je iko od njih znao sta to oni zapravo piju. Šta je bila ta tečnost, čemu je ona služila, i da li je bilo bezbedno je piti. Već je video sebe kako ne dopušta prijateljima da ga hvale na večerašnjoj gozbi u oficirskom odeljku baraka, ispred njihovih zapovednika. Već je  sebe video kako sa ponosom nosi na leđima unikatni veliki dvoručni mač Legije krsta koji je napravljen samo za njega, sa njegovim novim crkvenim imenom izrebarenom na njegovom balčaku. Doduše idalje nije znao kakvu će oni to obuku proći, koja će im pomoći da nose i koriste tako glomazne mačeve. Pomisao na korišćenje takvog mača mu je idalje izgledala presmešno. Prekino je svoj slatki tok misli, i vrati se na silu u realnost.  

            “Odetin Naki Marko, priđi bliže meni i gospodu i čini kako ti kazem.” Zabruja Apostolov hladni glas u crkvi. Marko je sageo glavu, i bezvoljno pridje melaru. Dokle se spuštao u na jedno koleno, jasno se videlo da je on bio preplašen. Ruke i noge su mu se nekontrolisano tresle, dokle je silazio u naklon. Male metalne pločice na rukavicama su zveketale, dokle je drzao ruku na izrebarenom krstu na njegovom grudnom oklopu. Znoj ga obli i polako poče da mu kapa niz čelo. Apostol mu prinese čašu usnama. Podigao ja polako glavu, kada odjednom čuo glasan prasak iza sebe, metala kako udara od kamen. Trznuo se i okrenuo u istom trenutku, da vidi šta se to dešava.

            Video je Julijana na podu, kako se trza, obliven u znoju. Prijatelji koji su dotada stajali u savršeno poretku, se okupiše oko njega da mu pomognu, i da vidi šta mu je. Lucijus se jedva probi kroz redove, da bi video svog prijatelja. Kako je stigao do njega Julijan je počeo da povraća crnu tečnost, mlatareći rukama po zemlji, kao da joj se odupire. Grčio se i pokušavao da valja od bolova dokle su ga prijatelji drzali. Svi su sa zaprepašćenjem gledali u njega. Kada se odjenom ne začu grubi Apostolov glas u crkvi. “Julijan nije bio čist da prihvati boziju krv. Suđeno mu je da nastavi svoj put u zivot posle smrti. Neka mu bog oprosti , i neka mu je laka zemlja.”

Svi su sa nevericom gledali u Apostola pa onda u Julijana, koji je prestao da se trza. Ispao je polako iz ruku prijatelja koji ga je bio na naslonio na svoje krilo. Polozio se na bok, ne dajući nikakve znake zivota. Marko je skočio izbivši Apostol čašu iz ruke i potrčao ka vratima crkve, vrišteći. Udraio je Lucijusa ramenom, dokle je protrčavao pored njega. Okrenuvši se, Lucijus primeti da Helmot stoji kod vrata crkve, naslonjen. U tom trenutku mu je bilo sve jasno. Marko ga je tek primetio kada je se našao na 3 koraka od njega.

            “Helmote, u ime oca, skloni mi se sa puta!”, razdra se Marko.

            “Znaš mali da ne mogu, dao si zakletvu, dajem ti još jednu šansu da se okreneš i vratiš na svoje mesto.”

            “A šta ćeš uraditi ako odbijem, prebiti nas dvadeset sam?”, prkosno izazivajući reče.

            “Ako moram.”, hladno odgovori Helmot, vadeći mali neukrašeni srebrni bodež koji je bio okačen za kaiš na njegovim leđima. “Vaš je izbor, da li ćete oprobati sreću kod mene, ili kod Apostola. Ali rećiču vam tajnu. Od kako sam ušao u Legiju krsta i postao zapovednik, niko još nije prošao pored mene, ni na bojnom polju, ni ovde u crkvi.”

            Marko je gledao razogačenih očiju u svog zapovednika, koji nije samo njemu pretio nego i celoj četi da će ih pobiti ako treba sa jednim malim bodežom. Zapovednik koji mu je jednom spasao bukvalno život, da nije bilo njega odrali bi ga živog sveštenici u jednoj crkvi. Polomio je neki svećnjak kada je imao osam godina, slučajno zakačivši ga plaštom na još nekom presmešnom obredu. Tako da je samo dobio bičovanje dokle mu se nisu rebra videla na ledjima od čega ima idalje ožiljak.

Pored toga ima je i obavezu da čisti poljska kupatila, blago rečeneo jedno šest meseci. Umesto da dobije smrtnu kaznu kao nevernik i varvarin koji se protivi bogu i crkvi.

            Taj čovek je sada smirenog lica, i hladnih očiju gledao u njega i u ostale. Pogledavši sebi u ruke primeti da je izvukao mač iz kanija, koju beše 3 puta veći i deblji nego bodez Helmota. Drzao ga sa obe ruke uperen pravo u Helmota.

            “Žao mi te je mali.” Progovori tiho Helmot, kad Marko napravi kratak korak ka njemu.

            Primetio je kako je Helmot potrčao pravo ka njemu. Brzo je zamahnuo sa mačem sebi iznad glave. Helmot hladnog izraza prebaci bodež iz leve ruke u desnu. Podigao je bodež ali pod uglom, dokle je trčao i bio skoro na korak od Marka, namerno znajući da njegov bodež neće izdrzati celu silinu udraca mača ako ga naprosto odbije. Već ga on tako postavi da se sami mač usmeri pomoću bodeža, tako da on čisto prodje pored Hemlotovog desnog ramena udarivši od pod. Helmot napravi u tom trenutku, kada je mač dotakao bodež, brzu promenu polžaja nogu, koji mu omogući da svu silinu trka prenese u svoj lakat, koji je udario u grudni oklop Marka. Oborio ga je sa nogu i izderformisao mu  grdni oklop, pomoći zadebljanja na laktu svog oklopa koji načinjen samo za njega i njegov način borbe. Prišao mu polako, dokle je on na podu pokušavao polako da vrati dah, iako mu je deformisani oklop to otezavao pritiskajući mu pleksus. Sageo se i promrljao sebi u bradu. “Oprosti mi.” Jednim kratkim pototezom mu preseče grkljan i oduze zivot. Podigao se i stao čvrsto naspram čete, pun poverenja u sebe, i uzdignute brade, smirenog lica punog ožiljaka, dokle se u crkvi čulo krkljanje preklanog čoveka koji beše njihov prijatelj.