Koračao je lagano po crvenom svečanom tepihu, oivičenom zlatnim prugama, unutar Stare crkve. Okruzivale su ga mnoštvo sveća, poredjanih pored tepiha, u pravoj liniji. Osećao je miris tamjana koji je vrveo po vazduhu, unutar i van crkve. Uzdigao je nakratko pogled uvis uočavajući veliki stakleni krov sačinjen mnoštva malih trougloastih stakala, koji čine jedan veliki mozaik Oca i Spasitelja Isusa koji je bdeo nad njima. Stara crkva je delo njihovih starih Očeva i predstavlja izvrsno i prelepo arhitektonsko delo. Niko ne zna kada je napravljena, kaže se da je postojala i kada je josh “bog hodao zemljom“, dodushe to su samo mitovi. Okruzivali su ga četiri hladna svikasto bela mermerna stuba spiralnog oblika i precnika zastršujuceg duzine od deset metara. U sredini crkve, ispod budnog oka Isusa, nalazilo se uzvišenje od dva stepenika u odnosu na ostatak crkve, koje se zvalo melar. Tu je upravo stojao Apostol iskupljenja XV ( covek koji udje u svečani krug apostola odrice se svog imena ) koji treba da izvrši svecani obred nad njima.
Dokle su mu zraci padali na lice cuo je tiho ali saltko horsko pevanje. Glasovi su dolazili od mnoštva mladih dečaka koji su se nalazili tačno preko puta Lucijusa, visoko na balkonu tacno ispod velikog mermernog krsta, a iznad zlatnog oltara. Pesma je jako stara, i uvek se peva na ovakvom obredu, tako propisuje stara knjiga. Značenje ove pesme je da mladi koji upravo pristupaju Legiji krsta, prikaze zvuk carstva koje ih čeka.
Koračao je lagano, rame uz rame, sa svojim prijateljima iz čete, u zbijenom poretku, posebno istreniranom za ovaj obred, priblizujući se melaru. Svakim korakom bi im se svečana čelična vojna odela, koja su nosili radi ovako obreda, presijavala od spoljašnjeg svetla. Svakim korakom bi im takodje zvecnula odela, ali dovoljno tiho da ne ometa horske glasove i očaravajuću pesmu. Nalazio se u sredini poretka čete, koja je bila širine i dubine od deset mladića koji su bili malo stariji od Lucijusa. Zastali su, kao i pesma, na dva koraka ispred melara. Iz zlatnog oltara je izashao visok čovek zadivljujuće gradje, i duge bele kose koja mu je dostizala do ramena. Nosio je puno ratno odelo, na kome je bio zakačen crveni plašt pomoću dve srebrne značke na kojima je bio utisnut lav. Plašt je pomalo viorijo dokle je ubrzanim ali idelje elegantnim korakom prilazio melaru. Bio je to njihov zapovednik čete Helmot koji bash za ovu priliku bio i sveze obrijan. Taj je čovek bio poznat medju vojnicima a i meštanima u glavnom gradu Carstva Ruže, Kapadokijumu. Nije bio samo poznat po beloj kosi, što se smatralo bozijim darom, iako je imao samo trideset godina, već po svom ogromnom maču koji je bio i za vojnike krsta preglomazan. Kada je šetao gradom i kada bi mu mač bio okačen o ledja, ili kada bi ga koristio, izgledao bi kao neka ličnost koja ne pripada ovom svetu. Bilo presmešno za bilo koga da proba da podigne taj mač, a kamoli da pokuša da se bori sa njim. A ovaj čovek je bio izvrsan borac sa tim mačem, i mahao je sa njim kao da je od pera, a ne od svetlo sivog kahantnog metala. Na tome su mu zavidili mnogi, i vojnici a i ostali komandiri i zapovednici. Ali ovaj čovek je takodje imao mane, iako je imao veliko srce, i što je bio druzoljubiv, nikada nije bio dobar taktičar, niti je bio dobar retoričar, što su dve velike mane koji jedan vodja ne sme da ima. Zato nikada nije ni uspeo da napreduje dalje od komandira ma koliko on bio izvanredan borac, to je sudbina koja mu je pripisana od strane Gospoda.
Stao je sa leve strane starog Apostola, uzdigao lagano pogled, i sa dubokim i pomalo sigurnim glasom, započe govor, koji je dugo pripremao:
“ Gospodo, vojnici, krstaši, prijatelji moji, zajedno smo prošli kroz ove zadnje tri godine obuke, gde ste ne samo postali vojnici, muškarci, već i vernici. Zaista mi je drago sto sam bio pored vas u svakom vašem koraku ka gospodu i ka samom sebi, ali kao i uvek svemu lepome dođe svoj kraj. Danas na ovaj prekrasni dan, vi ne stupate samo u sluzbu Boga i dajete svoju reč i dušu za vernost Presvetlome, niti u sluzbu samoga sebe, već u sluzbu prijatelja koji vas upravo okruzuju, i u sluzbu humanosti i čovečanstva! U sluzbu svakog bića koje je trpelo nepravdu, kojem treba spas, nada, ili makar i samo jedna mala utešna reč. Nećete nikada uzimati platu, najam, ili bilo šta od čoveka kome ste pomogli, jer samo delo koje ste učinili je največa zasluga koju ste mogli ikada dobiti. Ona će vas uzdići u nebesa i večnost. ”
Zastao je nakratko, uzimajuči malo vazduha i vremena radi pripreme redosleda reči, koje je sa mukotrpnim naporom naučio prošle prohladne noći. Pun samopouzdanja uze dubok dah i nastavi sa svojim govorm:
“ Prijatelji danas je dan kada pristupate Legiji krsta! Dan koji ćete uvek pamtiti ali i čuvati do kraja svog zivota. Prisustvovaćete i bićete deo velike crkvene tajne koja je stara kao i samo čovečanstvo i morate mi se zakuneti, ne samo zivotom, niti svojom dushom nego celim svojim bićem i Bogom lično da ćete je poneti sa sobom u grob, a da nikada nije napustila vaša usne. Onaj ko mi to ne moze obećati, a i onaj ko misli da nije spreman da stupi u Legiju krsta, ili ima imalo trunke nesigurnosti, neka odmah odstupi i izadje iz ovog bozijeg mesta, da ne bi lagao sebe i nas. Sudeći sam sebi da će goreti u večnim vatrama pakla. ”
Namerno je napravio podužu pauzu, dopuštajući svakom vojniku u toj crkvi dovoljno vremena da dobro razmisli od svojoj sudbini, sa razlogom. Niko od momaka nije znao šta ih čeka u budućnosti a niti tog istog dana u crkvi.
Niko nije zucnuo od kako je zastao sa govorom. Niko nije pokazao imalo neverice u sebe i u svoju odluku, svi su stojali idalje u savršenom bojnom poretku gledajući pravo ispred sebe, prihvatajući sudbinu koja ih čeka, jer nisu džabe dali 3 godine svog zivota da bi sada na poslednjem koraku odustali.
Podigao je visoko ruku, a onda sa sporim kretanjem, dokle je nastavljao svoji govor, spustio je ruku na desnu stranu u visini ramena pokazivajući na Apostola:
“Vidim prjatelji da ste čvrsto odlučili koja vas sudbina čeka, i drago mi je da vidim da niko nije odustao. Bićete uvedeni u crkvenu tajnu i u Legiju krsta, ako bog da...jer od ovog trenutka vam nema više povratka. Ovde ja završavam sa svojim govorom i prepuštam vas Apostolu Iskupljenja.”
Helmot se okrenuo na svoju levu stranu, i sišao sa melara. Stao je na desnu ivicu poretka okrenut licem ka melaru, posmatrajući svoje mlade prijatelje sa trunkom sažaljenja i divljenja istovremeno.
Apostolu je nosio na sebi veliki svečani kaput crne boje, sa kapuljačom koja mu je stvarala senku prikrivajući mu lice. Oko ramena se nalazio tanki apostolov šal, oivičen krvavo crvenim zlatom koji je bio veoma redak u carstvu. U jednoj mu ruci stojao krst malo većeg obima nego njegova šaka, dokle mu se u drugoj ruci nalazilo tanaka grančica lovorovog drveta. Apostol iskupljenja se oglasio sa tihim glasom horu saopštavajući im da siđu sa balkona i napuste crkvu. Okrenuo se ka mladim vojnicima drzeći lavorovo drvo iznad prazne posude, čekajući da se vrata balkona zalupe kao znak da su sami u crkvi. Pogledao ih je sa svojim dubokim staračkim crnim očima koje su se presijavale u senci, sa nevericom, a onda je nakratko bacio pogled Helmotu kao da zeli nešto da mu kaze. Svi u crkvi će kasnije znati zasto. Neki mnogo bolje nego ostali, nažalost.
Spustio je lagano drvo u zlatno oivičenu posudu sa urezanim znakovima i rečima koje su predstavljale pismo starih očeva. Posuda je stojala odmah pored josh manje posude koja je više ličila na neku čudnu plitku zvezdasto oblikovanu čašu sa drugačijim simbolima u kojoj se nalazila voda. Podigao je pogled uvis, govoreći tiho sebi u bradu neku njima nepoznatu molitvu, držeći zvezdastu čašu u ruci u kojoj je do malo pre bila lovorova grančica. Spustio je pogled, presipajući ne više vodu iz manje zvezdaste posude u veću svečanu posudu, već neku tečnost toliko tamnu,da ni najgora noć bez mesečine ne moze biti tamnija.
Svi su razogačili oči videši ne samo promenu boje veći količini te tamne i pomalo guste tečnosti koja je izlazila iz čaše. Čaša je već trebala odavno da je prazna od kako je počeo Apostol da presipa tečnost iz nje, ali sama čaša je svima počela sve vishe i vishe ličiti na nepresušni izvor, sve dokle odjenom nije prestao mlaz tečnosti, taman kada je velika posuda bila do vrha puna. Niko nije mogao da veruje svojim očima da prisustvuju ovakvim bozijim darom. Neki su osećali strhopoštovanje prema Apostolu a neki prema Bogu, prepisujući njemu ovo čudo koje su sada videli, a neki su osećali strahopoštovanje i prema jednom I drugom. Ali, bilo je i onih koji su osećali strah i jezu, ledeći im kosti, i grčeći im svaki mišić u telu. Odmah su svi prisutni osetili ogromnu hladnoću i tamninu u crkvi, iako je stakleni krov propuštao ogromnu količinu svetlosti i toplote na ovom idalje sunčanom danu. Ali svako ko je prisustvovao obredu je znao da se svi osećaju kao da je u crkv mrkli mrak sa neobičnom hladnoćom koja po osećaju kao da se kretala izmedju redova i ljudi. Hladnoća koja je dahtala svakome za vratom, šaupući reći tišine i straha. Sada je svako osećao strah. Apostol je isukao kratki bodež iz povelikog desnog rukava njegovog kaputa. Kratkim potezom je posekao sebi dlan, držeći posečenu ruku iznad poveće posude. Krv je lagano klizala niz stisnutu šaku, lagano kapajući u posudu. Svima su oči bile prikovane za ono sto se dešava pred njihovim očima. Niko od njih do sada nije prisustvovao ovakvom crkvenom obredu, iako su svi vernic od rođenja, i stalno su prisustvovali svima njima poznatim obredima i crkvenim tajnama.
Hladnu tishinu preseče pomalo grubi glas Apostola: “ Deco Božija, neka vas svetlost gospodnja uvek pratila, jer odanas ćete ka svetlosti i milosti boga težiti”, napravio je kratku pazu kao da je čekao da se slabi eho koji se odbijao od mermernih zidova stiša kako bi on mogao da nastavi da govori. “Sve što će se danas desiti dešava se božijom voljom, tako da ne oklevajte, i prilazite mi polako jedan po jedan, svaki put kada vas budem prozvao po vashem imenu”.
Dohvatio je lovorovu grančicu i polako je počeo de je vadi iz posude pune one tamne tečnosti koja je spojila sa njegovom krvlju, uz pishtavi zvuk vatre koja se pojavila na grančici kako je svetlost dana padala na nju. Zvuk je bio hladan, i zastrašujući, ne samo zato što je lovorova grančica gorela kao natopljena zapaljivim uljem, na sunčevoj svetlosti, veće zato sto se svima pričinjavalo da zvuk više liči na goreće glasove koje vrište, od muka, iz najdubljih nivoa pakla. Barem je to pomislio Lucijus . Nadao se da se to ne pričinjava samo njemu, ali krajčkom oka je primetio prestravljena lica svojih drugova, i znao je da nije sam. Lagano ga je počela hvatati jeza, i stomak mu se počeo prevrtati. Zaboga šta se ovde dešava, pomisli. Od sada niko nije osećao strahopoštovanje, već utrnuli hladni strah koji je požimao kosti, terajuči svakoga da sam sebe preispita da li je, malo pre kada je imao šansu, trebao da napusti crkvu i da se odrekne crkveno sluzenja u Legiji krsta. Svi su znali čim je Apostol lagano digao ruku uvis, pokazujući rukom na prvog mladića koje se nalazio pred njim, sa hladnim izrazom lica izgovarajući mu ime sa dubokim glasom koji je odzvanjao u celoj crkvi: “Neros Kantos Julijan, priđi bliže meni i gospodu i čini kako ti kazem. ”
Julijan se kratko trznu, ali ubrzo je klimnuo glavom, sa malo uzdrzanosti, i prepusti se svojoj sudbini i volji božijoj. Napravio je tri kratka koraka kako bi stigao do melara, i spustio se lagano na koleno pognute glave, drzeći se desnom rukom za srebrni krst izrebarenom na središtu oklopa. Zatvorio je oči, i čuo je svoje hladno disanje. Nije mogao o ničemu da razmišlja, u mislima mu je bio čisti hladni strah koji ga je obuzimao, i mrak koji je vrebao u njegovom umu, brišući mu sve ostale misli iz glave.
Apostol je spustio čašu u veću posudu, mrmljajući tiho neke reči, uzimajući malo te tamne krvavo crvene tečnosti. Sanitasu se učini da je neka molitva, ali nije mogao da razazna reči. Kao da je Apostol drzao molitvu nekim jezikom koji njemu nije bio poznat. Njegovo razmišljane preseče kretanje Apostola i spoznaja da Helmot ne stoji više na densom kraju čete, zapitao se gde je nestao. Istovremeno se Apostol lagano kretao kao da plovi po vazduhu, spustivši se na prvi stepenik melara. Polozio je nežno tri prsta na glavu Julijana, i rekao : “ Uzdingni se dečače, koji traga za oproštajem, i prinesi ovu čašu sebi uz usne, uzmi malo gospodnje krvi, i očisti se od greha i priveži se večitom zivotu koji te čeka.”
“Prokelet bio Helmote, zar nam nisi obećao da ćeš sa nama biti do kraja obreda!” Pomisli besno Lucijus u sebi. Otrgnuvši misli od besa na njihovog zapovednika koji ih je izdao u poslednjem trenutku, obratio je pažnju na Julijana koji je prihvatio čašu i polako je primicao svojim usnama. Julijanu se tresla ruka, ali je bio odlučan, iako nije imao mnogo izbora. Prinosio ju je lagano levom rukom, sa isprekidanim uplašenim i tihim uzdisajem, kao da je hteo da uzme malo vazduha pre nego šti bu zaronio u hladnu vodu.
Uzeo je mali gutljaj. Tečnost je imala pretežno neutralan ukus. Malo je bila slana zbog krvi. Opustio je mišiće i počeo je ponovo da normalno diše, kada primeti da mu se ništa nije desilo odkako je popio malo te proklete tečnosti. Uzdigao se, sa prstom apostola na njegovo bradi. Imao je osećaj da ga je Apostol podigao samim kažiprstom, a ne on sam sebe. Poklonio mu je galvu. “Hodi u svetlosti dete božije, i kaj se. Sada si u Legiji krsta. Od sada si na dohvat ruke od nebeskog carstva i večnog života. Samo nastavi da hodiš svetlošću, i pokaj se, jer još nosiš Stari roditeljski greh. ” Apostol mu pokaza rukom da se vrati u red čete, što i on uradi.
Bio je ponosan na sebe, iako je na početku osećao žmarce i mučninu u stomaku. Nije ni bio nešto poseban ovaj obred. Pomisli tiho u sebi, kao da se plašio da ga Apostol čuje. Sa izdignutom bradom nastavio je da postmatra svoje drugove kako oni prolaze kroz isto sto i on. Doduše njima je bilo nekako lakše. Niko od njih nije bio prvi kao on, niko od njih nije imao tako veliku šansu da nešto pogreši na obredu, niti je iko od njih znao sta to oni zapravo piju. Šta je bila ta tečnost, čemu je ona služila, i da li je bilo bezbedno je piti. Već je video sebe kako ne dopušta prijateljima da ga hvale na večerašnjoj gozbi u oficirskom odeljku baraka, ispred njihovih zapovednika. Već je sebe video kako sa ponosom nosi na leđima unikatni veliki dvoručni mač Legije krsta koji je napravljen samo za njega, sa njegovim novim crkvenim imenom izrebarenom na njegovom balčaku. Doduše idalje nije znao kakvu će oni to obuku proći, koja će im pomoći da nose i koriste tako glomazne mačeve. Pomisao na korišćenje takvog mača mu je idalje izgledala presmešno. Prekino je svoj slatki tok misli, i vrati se na silu u realnost.
“Odetin Naki Marko, priđi bliže meni i gospodu i čini kako ti kazem.” Zabruja Apostolov hladni glas u crkvi. Marko je sageo glavu, i bezvoljno pridje melaru. Dokle se spuštao u na jedno koleno, jasno se videlo da je on bio preplašen. Ruke i noge su mu se nekontrolisano tresle, dokle je silazio u naklon. Male metalne pločice na rukavicama su zveketale, dokle je drzao ruku na izrebarenom krstu na njegovom grudnom oklopu. Znoj ga obli i polako poče da mu kapa niz čelo. Apostol mu prinese čašu usnama. Podigao ja polako glavu, kada odjednom čuo glasan prasak iza sebe, metala kako udara od kamen. Trznuo se i okrenuo u istom trenutku, da vidi šta se to dešava.
Video je Julijana na podu, kako se trza, obliven u znoju. Prijatelji koji su dotada stajali u savršeno poretku, se okupiše oko njega da mu pomognu, i da vidi šta mu je. Lucijus se jedva probi kroz redove, da bi video svog prijatelja. Kako je stigao do njega Julijan je počeo da povraća crnu tečnost, mlatareći rukama po zemlji, kao da joj se odupire. Grčio se i pokušavao da valja od bolova dokle su ga prijatelji drzali. Svi su sa zaprepašćenjem gledali u njega. Kada se odjenom ne začu grubi Apostolov glas u crkvi. “Julijan nije bio čist da prihvati boziju krv. Suđeno mu je da nastavi svoj put u zivot posle smrti. Neka mu bog oprosti , i neka mu je laka zemlja.”
Svi su sa nevericom gledali u Apostola pa onda u Julijana, koji je prestao da se trza. Ispao je polako iz ruku prijatelja koji ga je bio na naslonio na svoje krilo. Polozio se na bok, ne dajući nikakve znake zivota. Marko je skočio izbivši Apostol čašu iz ruke i potrčao ka vratima crkve, vrišteći. Udraio je Lucijusa ramenom, dokle je protrčavao pored njega. Okrenuvši se, Lucijus primeti da Helmot stoji kod vrata crkve, naslonjen. U tom trenutku mu je bilo sve jasno. Marko ga je tek primetio kada je se našao na 3 koraka od njega.
“Helmote, u ime oca, skloni mi se sa puta!”, razdra se Marko.
“Znaš mali
“A šta ćeš uraditi ako odbijem, prebiti nas dvadeset sam?”, prkosno izazivajući reče.
“Ako moram.”, hladno odgovori Helmot, vadeći mali
Marko je gledao razogačenih očiju u svog zapovednika, koji nije samo njemu pretio nego i celoj četi da će ih pobiti ako treba sa jednim malim bodežom. Zapovednik koji mu je jednom spasao bukvalno život, da nije bilo njega odrali bi ga živog sveštenici u jednoj crkvi. Polomio je neki svećnjak kada je imao osam godina, slučajno zakačivši ga plaštom na još nekom presmešnom obredu. Tako da je samo dobio bičovanje dokle mu se nisu rebra videla na ledjima od čega ima idalje ožiljak.
Pored toga ima je i obavezu da čisti poljska kupatila, blago rečeneo jedno šest meseci. Umesto da dobije smrtnu kaznu kao nevernik i varvarin koji se protivi bogu i crkvi.
Taj čovek je sada smirenog lica, i hladnih očiju gledao u njega i u ostale. Pogledavši sebi u ruke primeti da je izvukao mač iz kanija, koju beše 3 puta veći i deblji nego bodez Helmota. Drzao ga sa obe ruke uperen pravo u Helmota.
“Žao mi te je mali
Primetio je kako je Helmot potrčao pravo ka njemu. Brzo je zamahnuo sa mačem sebi iznad glave. Helmot hladnog izraza prebaci bodež iz leve ruke u desnu. Podigao je bodež ali pod uglom, dokle je trčao i bio skoro na korak od Marka, namerno znajući da njegov bodež neće izdrzati celu silinu udraca mača ako ga naprosto odbije. Već ga on tako postavi da se sami mač usmeri pomoću bodeža, tako da on čisto prodje pored Hemlotovog desnog ramena udarivši od pod. Helmot napravi u tom trenutku, kada je mač dotakao bodež, brzu promenu polžaja nogu, koji mu omogući da svu silinu trka prenese u svoj lakat, koji je udario u grudni oklop Marka. Oborio ga je sa nogu i izderformisao mu grdni oklop, pomoći zadebljanja na laktu svog oklopa koji načinjen samo za njega i njegov način borbe. Prišao mu polako, dokle je on na podu pokušavao polako da vrati dah, iako mu je deformisani oklop to otezavao pritiskajući mu pleksus. Sageo se i promrljao sebi u bradu. “Oprosti mi.” Jednim kratkim pototezom mu preseče grkljan i oduze zivot. Podigao se i stao čvrsto naspram čete, pun poverenja u sebe, i uzdignute brade, smirenog lica punog ožiljaka, dokle se u crkvi čulo krkljanje preklanog čoveka koji beše njihov prijatelj.
